Opioidni receptor

GPCR
	Dimerna struktura ljudskog k opioidnog G protein spregnutog receptora u kompleksu sa JDTic
Identifikatori
Simbol	7tm_1
Pfam	PF00001
InterPro	IPR000276
PROSITE	PDOC00210
Dostupne PDB strukture:
Pfam	structures
PDB	RCSB PDB; PDBe
PDBsum	strukturni pregled

Opioidni receptori su grupa G protein-spregnutih receptora sa opioidima kao ligandima. Endogeni opioidi su dinorfini, enkefalini, endorfini, endomorfini i nociceptin. Opioidni receptori su ~40% identični sa somatostatinskim receptorima (SSTR).

Otkriće

Sredinom 1960-tih, postalo je očevidno iz farmakoloških studija da opijatni lekovi deluju na specifičnim receptorskim mestima, i da je verovatno da postoji više takvih mesta.^[2] Ti receptori su prvo identifikovani kao specifični molekuli putem upotrebe studija vezivanja liganda, u kojima je za opijate obeležene sa radioizotopima nađeno da se vezuju za moždane membranske homogenate. Prva takva studija je objavljena 1971, koristeći ³H-levorfanol.^[3] Kandas Pert i Solomon H. Snider su 1973. objavili prvu detaljnu studiju μ opioidnog receptora, koristeći ³H-nalokson.^[4] Ta studija se smatra prvim definitivnom potvrdom postojanja opioidnog receptora, mada su dve druge studije objavljene kratko posle toga.^[5]^[6]

Prečišćavanje

Prečišćavanje receptora je proizvelo dodatne potvrde o njegovom postojanju. Prvi pokušaj da se prečisti receptor se sastojao od upotrebe novog antagonista opioidnog receptora, hlornaltreksamina, za koji je bilo pokazano da se vezuje za opioidni receptor.^[7] Karuso et al.^[8] su 1980. prečistili deterdžentom-ekstraktovanu komponentu membrane mozga pacova koja se ispira sa specifično vezanim ³H-hlornaltreksaminom.

Glavni podtipovi

Postoje četiri glavna podtipa opioidnog receptora:^[9]

Receptor	Podtipovi	Lokacija^[10]	Funkcija ^[10]
delta (δ) OP₁ ^(I)	δ₁, δ₂	mozak Varolijev most amigdala mirisni mozak duboki korteks	analgezija antidepresivni efekti fizička zavisnost
kapa (κ) OP₂ ^(I)	κ₁, κ₂, κ₃	mozak hipotalamus centralna siva masa klaustrum kičmena moždina substantia gelatinosa	kičmena analgezija sedacija mioza inhibicija ADH oslobađanja disforija
Mi (μ) OP₃ ^(I)	μ₁, μ₂, μ₃	mozak korteks (lamine III i IV) talamus centralna siva masa kičmena moždina substantia gelatinosa intestinalni trakt	μ₁: supraspinalni analgezija fizička zavisnost μ₂: respiratorna depresija mioza euforija umanjena GI motilnost fizička zavisnost μ₃: nepoznato
Nociceptinski receptor OP₄	ORL₁	mozak korteks amigdala hipokampus septal nuclei habenula hipotalamus kičmena moždina	anksioznost depresija apetit razvoj tolerancije na μ agoniste

(I). Ime je bazirano na redosledu otkrivanja.

Povezano

Opioidni antagonist

Reference

↑ Huixian Wu, Daniel Wacker, Mauro Mileni, Vsevolod Katritch, GyeWon Han, Eyal Vardy, Wei Liu, Aaron A. Thompson, Xi-Ping Huang, F. Ivy Carroll, S. Wayne Mascarella, Richard B. Westkaemper, Philip D. Mosier, Bryan L. Roth, Vadim Cherezov & Raymond C. Stevens (2012). „Structure of the human k-opioid receptor in complex with JDTic”. Nature. DOI:10.1038/nature10939.
↑ Martin WR (December 1967). „Opioid antagonists”. Pharmacol. Rev. 19 (4): 463-521. PMID 4867058. ^{[mrtav link]}
↑ Goldstein A, Lowney LI, Pal BK (August 1971). „Stereospecific and nonspecific interactions of the morphine congener levorphanol in subcellular fractions of mouse brain”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 68 (8): 1742-7. DOI:10.1073/pnas.68.8.1742. PMC 389284. PMID 5288759.
↑ Pert CB, Snyder SH (March 1973). „Opiate receptor: demonstration in nervous tissue”. Science (journal) 179 (77): 1011-4. DOI:10.1126/science.179.4077.1011. PMID 4687585.
↑ Terenius L (1973). „Stereospecific interaction between narcotic analgesics and a synaptic plasm a membrane fraction of rat cerebral cortex”. Acta Pharmacol. Toxicol. (Copenh.) 32 (3): 317-20. PMID 4801733.
↑ Simon EJ, Hiller JM, Edelman I (July 1973). „Stereospecific binding of the potent narcotic analgesic (3H) Etorphine to rat-brain homogenate”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 70 (7): 1947-9. DOI:10.1073/pnas.70.7.1947. PMC 433639. PMID 4516196.
↑ Caruso TP, AE Takemori, DL Larson, PS Portoghese (April 1979). „Chloroxymorphamine, an opioid receptor site-directed alkylating agent having narcotic agonist activity”. Science 204 (4390): 316-8. DOI:10.1126/science.86208. PMID 86208.
↑ Caruso TP, DL Larson, PS Portoghese, AE Takemori (December 1980). „Isolation of selective 3H-chlornaltrexamine-bound complexes, possible opioid receptor components in brains of mice.”. Life Sciences 27 (22): 2063-9. DOI:10.1016/0024-3205(80)90485-3. PMID 6259471.
↑ Corbett AD, Henderson G, McKnight AT, Paterson SJ (2006). „75 years of opioid research: the exciting but vain quest for the Holy Grail”. Br. J. Pharmacol. 147 Suppl 1: S153–62. DOI:10.1038/sj.bjp.0706435. PMC 1760732. PMID 16402099.
↑ ^10,0 ^10,1 Fine, Perry G.; Russell K. Portenoy (2004). „Chapter 2: The Endogenous Opioid System”. A Clinical Guide to Opioid Analgesia. McGraw Hill. Arhivirano iz originala na datum 2011-07-19.