Aleksandar Deroko

Za ostale upotrebe, v. Deroko.

Aleksandar Deroko
Rođenje	(1894-09-04)4. 9. 1894. Beograd, Kraljevina Srbija
Smrt	30. novembra 1988. (dob: 94) Beogrda, SR Srbija, SFRJ

Aleksandar Deroko (16. septembar 1894. — 30. novembar 1988) bio je arhitekta, slikar i pisac mnogobrojnih knjiga, koje je najčešće sam ilustrovao. Bio je višegodišnji profesor Beogradskog univerziteta. Član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1956. godine.

Stvarao je u nekoliko arhitektonskih pravaca, a najviše u srpskom nacionalnom stilu i moderni.

Aleksandar Deroko je rođen 4. septembra 1894. godine u Beogradu, od oca Evžena Deroka. U Beogradu je maturirao i upisao Tehnički fakultet. Početak Prvog svetskog rata ga je dočekao na studijama. U ratu je učestvovao kao jedan od 1300 kaplara sa činom narednika. Diplomirao je u Beogradu 1926. godine, a naredne dve godine bio na specijalizaciji u Parizu. 1927. godine je izabran za asistenta na Univerzitetu u Beogradu, od 1929. godine radi u zvanju docenta, od 1937. godine kao vanredni profesor.

Tokom ustanka u Srbiji, novembra 1941. godine je sa velikom grupom talaca (intelektualaca, komunista, masona) odveden u Banjički logor, gde je proveo tri sedmice.^[1] Tu je izradio seriju brzih crteža, koje predstavljaju dragoceno svedočanstvo o zatočenicima i samom logoru.^[1] Pored crteža, iz logora je sačuvao i kratke zapise:

Kad sam ušao u tu neku veliku, praznu sobu kasarne, na podu je, duž zidova, na retkoj slami, sedelo i ležalo već stotinak ljudi. Neko ruksak, neko koferčić kraj nogu. Na sredini velika ‘kibla’ od starog benzinskog bureta. Celu noć se posle, valjda od nervoze, čekalo na red pred njom... U poređenju sa idejom smrti, nekome bi izgledalo, možda, nevažno poniženje ona kibla nasred sobe prepune nepoznatih, a naročito poznatih ljudi, kibla koju treba, posle svega, mada je to sada već skoro nevažno prema onom najgorem, ujutru još i iznositi, prepunu, i prati... i pljuvaonicu isto tako prepunu iz sobe prozeblih, pa i bolesnih ljudi... koju treba isto tako prati golim rukama.^[1]

Po oslobođenju Beograda, aprila 1945. godine organizovana je prva izložba logoraških radova pod nazivom „Izložba radova rađenih u logoru na Banjici za vreme okupacije 1941–1944 god.” Na izložbi je bilo prikazano 750 radova 169 autora, a imena 90 autora nisu utvrđena. Plakat za ovu izložbu uradio je Aleksandar Deroko, a na izložbi se našlo više njegovih crteža.^[1]

Od 1950. godine radi kao redovni profesor i odlazi u penziju 1965. godine. Predavao je istoriju arhitekture i folklornu arhitekturu. Amfiteatar je bio premali da primi sve studente, i uopšte sve zainteresovane^[2].

Po okončanju rata vratio se studijama arhitekture i umetnosti u Rimu, Pragu, Brnu i Beogradu gde je diplomirao 1926. godine. Kao stipendista francuske vlade odlazi u Pariz gde se druži sa Pikasom, Šumanovićem, Le Korbizijeom, Rastkom Petrovićem i drugima koji su tada živeli u Parizu^[2].

Kao arhitekt projektovao je i izveo dvadesetak objekata. Nekoliko kuća i vila, internat Bogoslovskog fakulteta u Beogradu (1938), konake u manastiru Žiča i u Nišu (1939), Crkvu u Novom Sarajevu (1935), Nadgrobne kapele Osmanu Đikiću u Mostaru i neke na groblju u Beogradu.

Sa Bogdanom Nestorovićem je 1926. napravio projekat Hrama svetog Save sa kojim je pobedio na konkursu; izgradnja tog hrama se danas privodi kraju.

Na svojim putovanjima u više navrata (1954, 1956 i 1965) boravio je na Svetoj gori, o čijoj je arhitekturi i životu ostavio dragocene podatke^[2].

Publikovao je oko stotinu stručnih i naučnih radova, od kojih desetak knjiga iz oblasti srednjevekovne i narodne arhitekture.

Aleksandar Deroko je bio jedan od prvih svestranih sportista u Srbiji. Na plivačkom takmičenju u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba 1911., osvojio je zlatnu medalju u preplivavanju Save i u plivanju na 1000 m nizvodno slobodnim stilom. Istovremeno se bavio i modelarstvom. Konstruisao je i izradio jednu od prvih vazdušnih jedrilica u Srbiji. Sa modelima svoje konstrukcije učestvovao u takmičenjima koja su 1910-12 organizovali prvi mladi modelari u Srbiji. Ta ljubav prema jedrilicama i vazduhoplovstvu ga je odvela da se kao đak dobrovoljac prijavi u vojsku, gde na Solunskom frontu, kao jedan od 1300 kaplara postaje i jedan od prvih srpskih ratnih pilota.

• Hram svetog Save u Beogradu, sa Bogdanom Nestorovićem
• Bogoslovski internat u Beogradu Bogoslovija, zajedno sa Petrom Anagnostijem
• Spomenik kosovskim Junacima na Kosovu polju
• Konak u manastiru Žiči
• Eparhijski konak u Nišu, zajedno sa Petrom Anagnostijem
• Mnoge crkve

• „Narodno neimarstvo“ - I tom 1939, II tom 1940.
• „Srednjovekovni gradovi u Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori“ 1950.
• „Monumentalna i dekorativna arhitektura u srednjovekovnoj Srbiji“ 1953.
• „Rimski spomenici u Đerdapu“ 1959.
• „Arhitektura starog veka“ 1962.
• „Medieval Castles on the Danube“ („Srednjovekovni gradovi na Dunavu“) 1964.
• „Sveta gora“ 1967.
• „Atos“ 1967.
• „A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom“ 1983.

• Aleksandar Deroko, „Sveta gora“, Beograd (biografski deo)

• Biografija Aleksandra Deroka^{[mrtav link]}