Штарк
Штарк (пуни правни назив: Соко Штарк д. о. о. Београд) је прехрамбено предузеће које се налази у Београду, у Србији. Оно по чему је предузеће познато је производња слаткиша, кекса и чоколаде. Међу најпознатије производе Штарка убрајају се оригинални слаткиш Бананица, чоколада Најлепше жеље, флипс производ Смоки и чоколада за кување Менаж. Историја.svg) Данашње предузеће Штарк је основано 1922. године у Земуну. Основао га је официр француског корпуса на Солунском фронту Даниел Д. Песмажу (фр. Daniel S. Pechmajoue), који је по завршетку Првог светског рата остао у Југославији, као обавештајац. Песмажу је 1922. основао увозно-извозну фирму Лоуит С. А. и временом се потпуно посветивши привреди. Због високих царина већ 1924. године окренуо је производњу, допремивши из Француске половне машине и основавши фабрику чоколаде „Etablisman Pechmajou & Gie Louit”.[1] После Песмажуове смрти, 1927. године, фабрику је преузео Марсел Баслар, такође Француз, који мења име фабрике у Рода (фр. La Cigogne). Финансијске тешкоће, у које је фирма запала по смрти свог оснивача, брзо су преброђене и нови власник чак проширује делатност на производњу пасте за зубе „ботот”, која је прављена по његовој личној рецептури. Проширена су и производна одељења, па фабрика 1935. године запошљава 200 радника и један је од најјачих објеката лаке индустрије у граду. У фабрици Рода настала је прва српска чоколада по имену Рода, која је претеча данашње чоколаде за кување Менаж. Године 1938. фабрика Рода избацује на тржиште и оригинални слаткиш, Крем банану, за који је њен творац Фрања Ваја, велики стручњак за чоколаду и чоколадне дезерте, пореклом Мађар из Вршца награђен за нови производ на тржишту.[2] Овај производ, под именом Бананица и данас је један од омиљених слаткиша у Србији и региону.[3] По избијању Другог светског рата, Баслар се враћа у Француску, а рад се наставља под контролом окупатора, али са смањеним капацитетом, због недостатка какаовца. Све време током рата у фабрици је деловала јака ћелија Комунистичке партије, основана 1940. године.[1] Од последњег власника Попадића фабрика је национализована 1946. године, променивши име у Нада Штарк, по Нади Штарк (1903—1944), рођеној Кулунџић, бомбонџијској радници из Осијека, која је као припадница КПЈ и партизанског покрета била ухапшена од стране усташа и убијена 1944. године у логору Стара Градишка. У послератном периоду фабрика Нада Штарк наставља рад, брзо се афирмишући као једна од најпознатијих југословенских фабрика чоколаде и бомбона. Већ 1960. године има готово 500 запослених и производи преко 2.000 тона слаткиша годишње. Године 1966. фабрика је интегрисана са Првом парном пекаром „Соко”, такође из Земуна и преименована у Соко — Нада Штарк, а касније у Соко Штарк. Године 1975. је отворена нова фабрика на Вождовцу у коју су пресељени опрема и машине из Земуна. .svg) У послератном периоду компанија је била друштвеног статуса и вођена је по принципу самоуправљања, где су сами запослени имали моћ у одлучивању као и моћ да купе акције. Ова политика је настављена све до почетка деведесетих, када се СФРЈ распала и многа друштвена предузећа, па самим тим и Соко Штарк, ушла у процес транзиције. 2001. године компанија је у Београдском Трговинском суду променила свој статус у акционарско друштво и ушла као таква на слободно тржиште, мењајући свој бренд у Штарк, док стари бренд Соко Штарк и даље стоји у називу ове компаније. По наступању демократских промена у Србији, после бројних својинских трансформација, 2010. године компанија Соко Штарк је интегрисана у мултинационалну компанију Атлантик груп, са седиштем у Загребу.[2] Производи
Занимљивости
Референце
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||
.png)
